НАСЛОВНА ГЕНЕРАЛНО ВЕСТИ ЛОКАЛНА САМОУПРАВА ОПШТИНСКА УПРАВА СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК БУЏЕТ КОНТАКТ ВЕСТИ


ТУРИЗАМ Štampaj E-pošta

Tуризам

Туристичка понуда општине Деспотовац, захваљујући природном богатству и културно историјском наслеђу, је изузетно богата и разнолика. Природне лепоте, као што су брдско-планински предели, разноврсност флоре и фауне и речни токови, пружају добре услове за развој рекреационог и ловног и риболовног туризма. Са друге стране богато културно историјско наслеђе овога краја изузетно је привлачна за археологе, антропологе и културологе.

Бељаница

БељаницаПланина Бељаница својим преко 1000 м високим билом раздваја Хомоље од Јужног Кучаја. Највиши врх планине је 1339 метара. У сенкама великих стабала има доста печурака, нарочито вргања. Могуће је да је Бељаница добила име због голих белих стена које изнад густих тамних шума бљеште на сунцу. Извора има доста, али углавном на нижим деловима планине. Бројне су пастирске колибе, али сталних насеља нема. Бељаница би остала неупадљив кречњачки масив да је вода и време нису уобличили и претворили у предео необичне лепоте. Таласи Ресаве су усекли дубоку клисуру између Бељанице и Кучајских планина, кише су избраздале вршне стене, снажна врела која избијају из камена су направила необичне водопаде, а водене капи су невероватном стрпљивошћу и филигранском прецизношћу створиле чудесни накит у тами многобројних пећина.

Бељаница Бујна вегетација и слаба насељеност пружају сигурно уточиште бројним животињским врстама. У ловишту има дивљих свиња, јелена, срна, дивљих мачака, зечева, фазана, препелица. У Ресави се крију пастрмке, кркуше, кленови и беовице.

Полазна тачка за обилазак Бељанице је планинска кућа "Суваја" на локалитету Лисине, на 376 м надморске висине. Лисине се налази у проширеном делу кањона Ресаве, што му даје врло атрактиван изглед. Од планинске куће води стаза ка врху Бељанице. Успон је на почетку благ и стаза пролази кроз воћњаке и преко ливада. Поред једне планинске колибе наилази се на занимљив извор. Код извора престаје зона пашњака и почињу букове шуме. Нагиб се стално повећава и успон постаје изузетно напоран, па само ретки примећују пријатну стазу, "тапацирану" сувим лишћем.

Бељаница

Огромна букова стабла праве густу хладовину, која олакшава напорно пешачење. Изласком из шуме престаје и успон. Пред нама се указује лепа травната висораван, прошарана многобројним кречњацким стенама. Шетња ивицом висоравни која обухвата површину од 10.000 ха пружа могућност детаљног разгледања клисуре реке Ресаве.
Силазак је сличан успону - изузетно стрм. Посебно је занимљива лева притока Ресаве, Клочаница, која понире у узаном кањону Суваја.

Речке, се налази на северној страни планине Бељанице на надморској висини од 950м. По долини теку две речице, од којих већа понире у једном од најдубљих понора у Србији (Ивков понор – 156 м).


Предеоне целине

Као резултат посебних услова рељефа, конфигурације, састава живог света и других особености, могу се издвојити одређене предеоне целине, које представљају посебно интересантне природне целине од значаја за туризам и рекреацију.

Као најзначајније предеоне целине требало би навести:

КАЊОН РЕСАВЕ је један од најлепших и најинтересантијих крашких феномена читавог подручја. Туристички је веома интересантан и атрактиван. Обухвата теснац којим протиче Ресава и окомито високе стене које се уздижу над њеним током. Клисура је заклоњена окомитим стеновитим зидовима који се уздижу по 300 и висе метара изнад корита реке. Вегетацијски је јако разнолика, тако да на дну клисуре су шуме балканске букве и мечје леске, на висим и стрмијим деловима расте мешовита шумска заједница са јаворима, јасеном и мечјом леском. Воде у деловима клисуре у којима оне теку површински су салмонидне. Клисура је заштићена у оквиру режима регионалног парка „Горња Ресава“ а делимично и у режиму строгог природног резервата.

Мала Равна РекаМАЛА РАВНА РЕКА као омањи живописни предео у клисури Ресаве недалеко од потеза Лисине. Она је, уствари, мало проширење у клисури окружено живописном околином коју чине разнолика вегетација и лепи геоморфолошки облици па је веома погодна за камповање типа извиђачког логоровања. Овај локалитет је у ствари предиспониран за прво лако приступно излетиште од Лисина и Стрмостена према кршевитој Горњој Ресави. Треба га уредити и заштитити као природну средину карактера излетишта.

КАЊОН СУВАЈЕ обухвата део предела између Великог брда и Вите букве односно леву и десну страну реке Суваје почев од места њеног ушћа у Ресаву па узводно. Веома је атрактиван са својим високим остењацима, дубоко усеченим увалама и бројним недовољно испитаним пећинама. Заштићен је као строги природни резерват.

ВинатовачаВИНАТОВАЧА је веома карактеристичан и најбоље очуван део масива букове шуме, Бељаница-Јужни Кучај. Прашумске је структуре и 1974. године је заштићена од стране државе као строги природни резерват букове шуме на површини од 37,43 ха. Поједина букова стабла су висока и преко 40м, нека су стара и преко 160 година и имају пречнике и преко 2м. Осим букве на Винотовачи се налазе и друге врсте дрвећа као што су брдски багрем, леска итд.

 

ЛИСИНЕ обухвата сам водопад са делом тока потока Велико врело и њиховом непосредном околином. Водопад се налази на потоку Велико врело, висок је око 20м, а испод њега је ерозивни котао дубок око 2м. Поток Великог врела представља салмонидну воду. Околина водопада Лисине је у одређеном степену заштићена у оквиру режима регионалног природног парка „Горња Ресава“, али је и проглашена за строги природни резерват.

Лисине

ВРТАЧЕЉЕ представља крашку увалу на подручју Јеловачких вртача на надморској висини од близу 1.000м (940м до 996м). Вртаче као крашки феномен заступљене су у знатном броју. Са читаве површине се пружа веома леп преглед непосредне околине, масива Бељанице и околног рељефа. Вегетација је претежно жбунаста, травно-зељаста, местимично са фрагментним шумама. Заштићен је као природни споменик геоморфолошког карактера.

ДИВЉАКОВАЦ представља лепезасту пространу крашку увалу са отвором према северозападу. Ограничен је масивима Бабине главе са североистока, Великим брдом са истока, Орловицом са запада, Врелским врхом са југа и југоистока. Периферија ове долине лежи на око 650 до 800 м надморске висине док су њени најнижи делови на око 430м. На североисточном ободу поља у масиву Бабине главе налази се улаз у велику Ресавску пећину. У близини улаза у Ресавску пећину постоје одређени прихватни угоститељски објекти, паркинг и сл. Вегетација је већим делом травно-зељаста (ливаде и пашњаци).

НЕКУДОВО је бистар брдско-планински водоток са врло живописним обалама и даљом околином. У западном делу речне долине река се губи и не тече по површини. На том делу налази се стрма клисура камених окомитих зидова звана Суво Некудово. Суво Некудово би могло да представља једно од врло привлачних места за околне шетње и излете. У овом подручју се налази и водопад Прскало.

ТРОГЛАН БАРЕ представља локалитет који се налази на путу Сењски Рудник-Велика Брезовица-Валкалуси. Налази се на веома лепом положају са кога су могући бројни пријатни излети: ка Брезовици речном долином или ка Дебелом брду, Шиљатом врху, Срнећем брду и др. Вегетација на самом локалитету и око њега је разноврсна. У непосредној близини се налази успешна култура црног бора, која доприноси лепоти и пријатности локалитета у естетском и у здравствено-рекреативном погледу.

ВАЛКАЛУЦИ је зараван типа благе крашке увале на надморској висини 800 до 1.000 м. Северно од предела Валкалуци је долина реке Некудово, на истоку је пространо Јавориште, на југозападу Дарица. Вегетација је претежно травнато-зељаста, али су у знатном степену заступљене и доста очуване букове шуме. Посебно су добре могућности за лаке излете до реке Некудово и кањона Суво Некудово. Читав локалитет са непосредном околином треба третирати као излетиште и као такво га уредити и ставити под одређени режим заштите.

ПАСУЉАНСКЕ ЛИВАДЕ представљају крашку зараван недалеко од Сењског рудника. Основну карактеристику представља просторно травно-зељаста површина - ливаде, као и обиље шумарака.

НЕПОСРЕДНА ОКОЛИНА МАНАСТИРА МАНАСИЈА треба је издвојити као посебну предеону целину, тј.природни амбијент око манастира Манасија заједно са овим значајним културно-историјским спомеником представља неодољиву природно-споменичку целину. Манастир Манасија је проглашен за споменик културе, а природни простор око манастира стављен под заштиту 1996. године.


Водопади

Извор Велико Врело и водопад Велики Бук

Извор Велико врело и водопад Велики бук налазе се у подножју планине Бељанице. Заштићени су Уредбом Владе Републике Србије из 1995. године, као Споменик природе Лисине који представља особену знаменитост фонда гео-наслеђа Србије. Велико врело припада малобројној групи снажних некаптираних крашких извора и истиче се као изузетан пример гравитационих врела, док водопад представља јединствену појаву међу акумулативним бигреним водопадима Србије.

ЛисинеИзвориште са водотоком и водопадом представља геоморфолошко-хидролошки комплекс живописне лепоте и вредности научног, образовног и културног значаја, те представља природно добро националног ранга. Извори и врела у Горњој Ресави представљају најзначајније и најинтересантније хидролошке објекте. На планинским гребенима и високим крашким заравнима и кречњачким теренима њих уопште нема, али су зато многобројни и разноврсни у долинама свих притока и саставница Ресаве. На десетине сталних извора избија у Ресавиној изворишној челенци испод купастих врхова Мале и Велике Тресте и Велике Боте, натапајући читав планински предео бистром водом.

Међутим, далеко значајнији и водом богатији извори јављају се у клисурама и кањонима где се показују појединачно или групно, избијајући између блокова или из проширених пукотина. Они се водом хране из кречњачке унутрашњости или предтављају површинске наставке подземних токова понорница. Од свих хидролошких објеката најинтересантнија су крашка врела Велико и Мало врело, која се појављују у суподини вертикалних кречњачких одсека Бељанице дуж северног обода котлинице Лисине.

Велико врело избија у врху котлине под вертикалним одсецима Радошеве пећине. Вода истиче у дну дугачког шипара између великих кречњачких блокова у врху кратке и плитке долинице. Некада су воде Великог врела покретале воденице и ваљавице за сукно. За време максималне издашности врело даје и преко 10 м3 воде у секунди, у минимуму оно се смањи и тада из шипара и блокова истиче једва око 120 л/с. Претпоставља се да врело храни подземна река која протиче кроз широке пећинске канале чији су излазни отвори покривени обурваним блоковима и шипарским материјалом. Непосредно од извора ток Великог врела има велики пад и текућим плитким коритом гради неколико мањих каскада. Зараван и њена јужна литица састављени су од наслага бигра које је још раније у неком кишном периоду наталожило само Велико врело. Као и сва крашка врела богато је растопљеним калцијум-карбонатом (CaCO3). Налази се на око 150 км од Београда, 20 км од Деспотовца и манастира Манасије.

Мало Врело (400м) избија слаповито из импозантног пећинског отвора у Стрмостену на удаљености око 2 км у правој линији од Великог врела. Температура воде Малог врела је 9º C. Од врела настаје поток, десна притока Ресаве. Установљено је да се вода понорнице Речке на Бељаници појављује као Мало Врело, које у влажном периоду у улазној пећинској дворани у виду језера има дубину око 1м.

Водопад Прскало

ПрскалоНалази се у области Некудово. Извориште се налази 50м од Прскала и пуно је кречњака.

Вода је усекла себи пут и вуче кречњак који прави водопад, тако да се Прскало још увек прави, још увек ради и засад је високо 10-ак метара.

Изгледа као нестваран и не уклапа се са околином.

 

 

 


Пећине

Ресавска пећина

Ресавска пећина се налази на 20 км од Деспотовца, у кречњачком брду званом “Бабина глава”, на обали крашког поља “Дивљаковац”. Спада у најлепше пећине у нашој земљи.

Ресавска ПећинаРаније су за пећину знали само чобани који су се склањали од невремена са стадима оваца. Један од чобана је открива 1962. године, са свилајначким планинарима, да би већ исте године она била детаљно испитана од стране новосадских спелеолога, на челу са др Јованом Петровићем. Радови на уређењу пећине су трајали 10 година, што значи да је пећина званично отворена за посетиоце 1972. године, тачније 22. априла.

Дуга је 4,5 км. Детаљно је истражено 2830 м, а за посетиоце је уређено око 800 м. Једна је од најстаријих испитаних пећина у нашој земљи, стара је око 80 милиона година, док се старији накит у пећини процењује на 45 милиона година. Температура је константна и износи 7 C, док влажност ваздуха варира од 80-100 %. Унутрашњост пећине обилује бројним и разноврсним дворанама, каналима, галеријама, стубовима, сталактитима, сталагмитима, драперијама и окамењеним водопадима. По богатству и разнобојности накита Ресавска пећина оправдано носи епитет ресавске лепотице.

Накит пећине почиње од самог улаза који се налази на 485 м надморске висине. Накит настаје растварањем калцијум карбоната, а боја зависи од минерала кроз који прође вода. Накит се појављује у три боје, а то је црвена, жута и бела. Најдоминантнија је црвена боја, која потиче од оксида гвожђа, бела потиче од кристалног калцијума, а жута од примеса глине.

За организоване посете уређене су горња и доња галерија. У горњој галерији обилазе се четири дворане, прва је “дворана сраслих стубова” или “колонада”. Име је добила по стубовима који су срасли од пода до таванице, а састоје се од калцита и жућкасте су боје. Друга дворана је “дворана кошница”, где се са леве стране налазе три сталагмита налик на стару кошницу, “плетару”, које су прављене од прућа и блата. Таваница је покривена сталактитима који се још увек формирају, што је доказ да пећина још увек “ради” и да се накит ствара. Другу и трећу дворану спаја канал црвених бреча. У Србији црвеног бреча има само у овој пећини. Кањонски канал је најсувљи део у пећини где није ни могло доћи до формирања пећинског накита. Кречњачка подлога од стења није порозна, не пропушта воду из виших слојева па накита има веома мало. По средини канала са десне стране налази се понор, “слепи туннел”, дуг око 25 м, испитан, али није уређен за разгледање.

Ресавска Пећина

Кањонским каналом стиже се до треће дворане вишег нивоа пећине, “предворја историје”. Име је добила по томе што је у њој нађен алат и огњиште прачовека (камена секира, врхови копља и лобања поларне лисице). Накнадно пробијеним краћим тунелима долази се до стазе окамењених водопада где срећемо “оргуље”, а дворана је акустична. Могу се видети и два кристално бела кипа, који су названи “баба и деда”. Дужим вештачким тунелом долазимо до четврте “Кристалне дворане”, у којој се налази накит “обешена овца”, “стопало слона”, као и удубљење у зиду пећине, настало спајањем сталактита и сталагмита звано “затвор” или “кавез”. Четврту и пету дворану спаја ходник у коме се среће “пећинска гарсоњера” удубљена и преграђена зидовима.

Из “кристалне дворане” последње у овом нивоу, спиралним степеништем долази се до пете дворане, која се налази на 405 м надморске висине. То је најнижа тачка, рачунајући од улазне капије, која се налази на 485 м надморске висине. Ова дворана се зове “концертна” или “дворана кипова”. Веома је пространа и акустична. У средњем делу се налази централни стуб висок око 20 м и широк око 12 м, а ту су и бигрене кадице, које су некада биле напуњене водом. По боји и лепоти украса ова дворана надмашује све остале и представља најатрактивнији део пећине. Ту се налази и најлепши стуб, сталагмит висок 10 м., назван “кип мајке са дететом”. Цео сталагмит је од црвеног, осим лица мајке и детета који је од прелепог белог кристала. Овај сталагмит је заштитни знак Ресавске пећине. Овде се могу наћи јако занимљиви сталагмити и сталактити, нпр. један од њих подсећа на криви торањ у Пизи, а други на минарет од џамије. Прегардни зид који одваја шесту дворану, тзв. “Бобанову дворану” од концертне, подсећа на Ћелекулу, на коме је природа укласала украсе у облику људских лобања.

Шеста дворана је “Бобанова дворана” која је добила име по деветогодишњем дечаку, који је са спелеолозима учествовао у испитивању пећине. У овој дворани се налазе три издвојена сталагмита, названа породица “Тарана”.

Из Бобанове дворане, полукружним излазом, крећемо стазом, лево поред централног стуба. После “Концертне дворане”, улазимо у “Мензу”, где се налази најлепши водопад од белог кристала. Наставак стазе нас води у “Корални канал”, у коме се може видети накит јединствене форме и лепоте, назван “Корали”, јер подсећају на морске корале. Последња је осма дворана. Име је добила по спелеологу рониоцу Кепи.

Од биљног света у пећини су заступљени: алге, лишајеви и маховине, настали под утицајем светлости, а од животињског света заступљени су слепи мишеви, који се могу видети на улазу пећине, и неке врсте инсеката.

Број посетилаца пећине

ГодинаУкупноОдраслиЂаци
200039.909  
200145.909  
200251.2667.64943.617
200350.3629.08241.280
200445.3328.15837.147
200543.6748.89634.751
200631.4137.00524.408
200740.8887.46933.419
200844.10511.69532.410

Извор: ЈП “Ресавска пећина” Деспотовац

Евидентно је да из године у годину број туриста опада. Један од разлога је што туристи годинама виђају једно те исто, што указује на потребу за инвестицијама да би се предео око Ресавске пећине додатно уредио. Планира се и изградња хотела код Ресавске пећине, с обзиром да у овој области нема смештајних капацитета.

Остале пећине

Остале пећине на овом подручју нису отворене за посетиоце. Сматра се да их има преко 100, а неке од њих су:

Велика Атула. Ова пећина се налази у јужном кречњачком одсеку Бељанице у врху шипара и одлука Карлице, подкарличким кликом, на око 190 м изнад корита Чемернице.

Радошева пећина се налази у западном делу Бељаничког одсека. Улаз се налази на око 240 м изнад дна долине Чемернице и изворишта Великог врела.

Хермелинска пећина се налази на југозападној падини Бабине главе, на око 300 м изнад пута Јеловац – Ресавска пећина.

Пећина Даница се налази у кањону Суваја, на његовој левој страни, на неколико стотина метара ниже његовог почетка. Отвор пећине се налази на око 350 м изнад дна кањона.

Маретова пећина се налази на истој страни кањона Суваје као и претходна, на око један километар низводно од ње.

Цанина пећина се налази на око километар узводно од излаза из кањона Суваје, на десној страни кањона, у масиву Вите букве.

Јеларче. Ова пећина се налази на страни Вите букве према кањону Склопа, на 460 м изнад корита Ресаве, те представља највишу пећину на овој страни.

Влашка пећина се налази у кречњачкој маси Дугачког рта, између Јеловог и Бурдељског потока.

Хајдучка пећина се налази у истом одсеку Бељанице као и претходна, у клику између Хајдучког тока и Карличног клика.

Пећина Малог врела налази се око 2 км узводно од Стрмостена на северној страни котлине Лисине.

Ивкова јама се налази на билу Бељанице и у њој понире понорница звана Речке или Циганске пиштољине. Велика пећина се налази изнад Великог врела у Лисинама.

Бушна пећина се налази на истом одсеку Великог врела као и претходна.

Ћосина пећина се налази у истуреном клику Пчеларе између Радошеве пећине и Велике Атуле.

Буљанска пећина се налази у одсеку Бушног камена.

Торовска врата. Ова пећина се налази на скоро неприступачном кречњачком одсеку до кога води узан камин.

Пећина Боровог клика се налази у источном делу одсека Бељанице, око180 м изнад корита Чемернице.

Ђорђева пећина се налази недалеко од претходне.

Пећина Слепог миша налази се на десној страни кањона Ресаве, око 4 м изнад усека пута.

Коса пећина се налази на самој левој обали Ресаве.

Слепа пећина се састоји од канала дугог око 20 м.

Голубија пећина се налази у кањону Глопа, десетак метара изнад корита.

Пчелара се налази у близини претходне.

Врелска пећина, кратка и са уским каналом, налази се непосредно изнад крашких извора


Културно-историјско наслеђе

Значајно место међу антропогеним факторима који утичу на развој туризма припада културно-историјским споменицима. Сваки савремени туриста се радо враћа у прошлост, покушавајући да што више сазна о њој. Велики број манастира, цркви, рушевина остављених иза разних освајача помоћиће вам да добијете нека, макар и површна, сазнања о нашој прошлости. Обиласком Ресавског краја и манастира туриста обилази место где је некада боравио витез и интелектуалац признат међу најбољим европским витезовима и владарима – Деспот Стефан Лазаревић.

Идимум

ИдимумНа путу према Деспотовцу пролази се кроз село Медвеђа које је природна граница између Доње и Горње Ресаве. У време Римљана, овуда је пролазио главни пут Балканског полуострва (виа публица), који су Римљани изградили после дефинитивног освајања Мезије.

Он је спајао Дунав са Босфором: Београд (Сингидунум), Медвеђа (Идимум), Визант (Константинопољ, Цариград, Истанбул). Село Медвеђа (Идимум) имало је статус "мансиа" (станица за преноћишта са сталном посадом). Коначно рушење римског мансија Идимума било је у време велике најезде Хуна у V веку када је већина насеља Ресаве опљачкано и разорено.

 

Овако је највероватније изгледао Идимум

Идимум

Положај Идимума уцртан је у чувеној географској карти из IV века "Табула пејтингеријана".

Југоисточно од Медвеђе у близини гробља и код римског моста, на месту где је река поткопала обалу, види се у усеку остатак старог римског пута који је водио према Костолцу – Вимицијуму. Остатке темеља римског кастела поред гробља у Медвеђи описао је Феликс Каниц у књизи "Србија - земља и становништво".

После обимних археолоских ископавања и истраживања 1968. године, данас је овај локалитет опет запуштен. Пронађени предмети чувају се углавном у приватним колекцијама (оловна посуда, печат Идимума итд.). На дугу историју насеља данас именом подсећа ресторан "Идимум".

Манастир Манасија

Манастир МанасијаМанастир Манасија је задужбина српског деспота Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара и Милице. Предање каже да је Стефан дуго тражио место где ће подићи своју задужбину, и изабрао место на десној страни реке Ресаве, у теснацу између два брда, Маћехе и Пасторка, на коме се некада налазио кастел који је штитио прилаз Идимуму, римском граду. Повеља о оснивању Манасије није сачувана. Података о прошлости Манасије има веома мало, те се једва може сагледати њена шест стотина дуга традиција.

Манастир је подигнут у периоду између 1406-1418. године, замишљен да буде религиозно и просветно средиште тадашње Србије. Ресава, како се првенствено звао, је град-тврђава, чија је основа неправилан полигон од дванаест страна, чиме је био заштићен од сваког напада. Око града се налазио дубоки ров-шанац, а масивне камене зидине, дебљине до 3 м са 11 кула опасивале су град и представљале другу линију заштите. Куле су међусобно повезане, а највиша је деспотова кула.

Посебно место у комплексу има црква, посвећена Св. Тројици, грађена са идејом да буде задужбина-маузолеј Деспота Стефана Лазаревића. Црква припада моравској школи, основа је у облику “триконхонса”, византијског крста, са пет кубета и припратом, висине 25 м., дужине 22 м без припрате. Живопис манастира Манасије по лепоти спада међу најзначајнија остварења не само у српском већ и византијском сликарству. Велики део фресака је уништен па је од првобитних готово 2000 м² фресака остало свега око 500 м² целих композиција и фрагмената, али и тако преостале сведоче о првобитној лепоти и раскошној монументалности. Не постоје поуздани подаци о сликарима који су осликали цркву, претпоставља се да их је било десетак из разних крајева, од којих су барем четворица међу најзначајнијим уметницима свога доба.

Манастир МанасијаОснова њиховог сликарства била је плави азур и злато. Уметници су на фрескама најчешће приказивали световне људе, свете ратнике, пророке у њиховој одежди. У сликарству Манасије коришћен је поступак где је религијски садржај унешен у слику “савременог живота”, па на фрескама могу се видети ратници са копљима, мачевима и другим оружјем, што је у ствари опис српских ратника тога времена. На фрескама су представљени и разни митолошки догађаји. Међу најзначајним је ктиторска фреска Деспота Стефана Лазаревића, која се налази на западном зиду.

Деспот Стефан у десној руци држи скиптар-крст, а у левој приноси своју задужбину светој Тројици, приказаној у виду три анђела. На фресци су још насликани “Свети ратници”, “Рука господња са душама праведних” и “Недремано око”. Испод њих су насликани пророци Соломон и Давид, а у главном кубету између уских прозора насликани су старозаветни пророци и патријарси, укупно 24 фигуре. Посебно треба нагласити да су фреске рађене на плавој боји, која је доношена са далеког истока, а у то време је била скупља од злата. У припрати цркве на поду налази се мозаик, у чијем средишту је розета са зупцима у тамноплавој, тамноцрвеној и жутој боји.

Деспот Стефан Лазаревић је био веома образован човек, па је под његовим утицајем Манасија постала стециште учених монаха, где се негује књижевност и преписивачка делатност. Најзначајнији међу њима свакако је био Константин Филозоф и Георгије Цамблак. У Ресавској школи преписиване су “Свете књиге”, које су доношене са Хиландара, а служиле су за потребе Српске цркве. Поред преписивачке делатности Ресавска школа је била позната и по новим рукописима. Сам Деспот је написао оригинално дело “Словољубве”, написао је и “Рударски законик”, “Законик за Ново Брдо”, те је на тај начин и правно ојачао Србију.

У Ресавској школи је извршена реформа старог црквенословенског писма, а ту је написана и биографија Деспота Стефана. По развоју књижевности Србија је у том периоду била прва земља међу православним Словенима, а Ресавска школа уживала велики углед. Историјски записи говоре да се у Ресавској школи налазила Деспотова библиотека са 20.000 рукописа-књига, међутим огроман број тих књига је кроз историју уништен. Након свега двадесетак година, 1439. године Манасија је освојена од Турака.

Манастир МанасијаГодине 1456. Манасија је горела. Под Турцима је била све до 1718. године, када је пала под аустроугарску власт. Док је била поробљена, Турци су цркву претворили у коњушницу, са стубова и ореола светаца скинули су “седам товара злата”, уништавали фреске, са цркве скинули бакарни кров, из зидина повадили олово, поскидали црквена звона и претопили их у топове, црквене књиге попалили, остале су само оне које су калуђери понели са собом бежећи у Молдавију и Русију. Кад је потпала под власт Аустро-Угара, Манасија је претворена у аустријску тврђаву, а у припрати је држан барут. У великој експлозији уништена је припрата, као и све фреске из периода градње Деспотовог маузолеја, преко две трећине историјског блага-ресавског писанија нестало је у пламену. Том приликом разнет је и подни мозаик, али је касније обновљен и враћен на своје место. Аустријска власт дозволила је Србима да обнове своје манастире, па тако креће и обнављање Манасије. Припрата манастира је обновљена ктиторством Јована и Јанићија Констадиновића, 1735. године. Београдским миром 1739. г.,

Турци се поново враћају у Манасију, до 1784, када је дефинитивно напуштају. После првог српског устанка 1804.г. у Манасију долази игуман Јанићије, и затиче је у тешком стању. Захваљујући Карађорђу и књазу Милосаву Здравковићу Манасија је поново покривена. У периоду 1863-64.год. са 1000 тадашњих дуката, осликан је нови иконостас. Министарсво просвете кнежевине Србије је 1844, због лошег изгледа манастира отпочело је опсежне радове на обнови фасаде и подова Манасије. Манасија је делила судбину свога народа у свако време, па је тако у Другом светком рату и времену комунистичког режима братство Манасије трпело патње и мучења, а чак је узурпирано и 70.000 ha црквене земље.

Тек 1956. године Завод за заштиту споменика културе преузима са својим стручњацима обнављање манастира, када је конзервиран и стручно саниран, како би српски бисер средњовековне културе остао у наслеђе поколењима. Данас је Манасија женски манастир. У току је велика ресатаурација цркве и зидина Манасије која треба да буде завршена током 2010.године.

Бела црква

Значајна је као средњевековно историјско здање. Црква се налази 3-4 км источно од села Бељајка и посвећена је рођењу Богородице. Поузданих података када је црква саграђена нема, али је сигурно да је саграђена пре 1796 године, јер се у цркви на каменој плочи налази уклесан текст на старословенском језику где се помиње да је црква те године 16.маја обновљена за време митрополита Методија. Податак о ктитору цркве такође је непознат.

Бела црква је једнобрадна базилика скромних димензија. Дуга је 10м, а сирока свега 4,5м. Према спољашњем изгледу стиче се утисак да је црква грађена из два дела тј.да је касније дозидана припрата. Цела црква сазидана је од камена песцара који је жућкасте боје и нигде тог сјаја који може да се наслути из назива цркве. Унутрашњост цркве је врло једноставна и сиромашна. Карактеристично је да је црква врло лепо живописана, али ко је радио фреске и цртеже остаје тајна. На бочним зидовима цркве налазе се фреске цара Душана, Проклете Јерине, светог Николе, а одмах код врата је фреска вероватно ктитора који држи макету цркве у руци. На улазу у олтар је врло једноставан иконостас, без украса и са мало дубореза очигледно новијег датума.

Манастирска воденица

Подизање овог објекта није поуздано датирано, али се зна да је веома старо, о чему сведочи запис из 1782.год. Сам објекат опремљен са пет воденичких каменова поставља захтев за уношењем нових садржаја који би у садејству са историјском вредношћу и постојећим садржајем повећали ниво мотивације и учинили је значајнијим за туристе и као такву ставили је у одговарајући степен заштите.

Музеј угљарства

Игром случаја је 1849.год на овом простору откривено присуство угља. На основу тога је 1853 године отворен рудник који својом производњом омогућује развој српске индустрије. Штрајк рудара овог рудника, први у Србији, био је повод да се шире огласи радничка класа Србије 6.августа, тим поводом је овај датум проглашен за дан рудара Србије. Данас је Сењски рудник рударско насеље. На темељу бурних историјских збивања насеље је одиграло значајну улогу како у развоју рударства у Србији тако и у историји радничког покрета, па су неки од објеката стављени под заштиту са идејом да се насеље оформи као Град музеј угљарства.

Мијајлова јама

Мијајлова јама је још познатија као гробница родољуба тога краја. 1978.године заштићена је и проглашена за природни меморијални споменик геоморфолошког карактера.

Двориште-урне

Трасирањем пруге Деспотовац-Ресавица пронађено је у ископини код Дворишта више урни, од којих су само неке остале очуване. Поред тога што говоре о присуству организованог живота људи у овом крају она указује да теза о присуству Илира само на левој обали Мораве не може бити примењена без посебне научне опрезности. Како урне тако и други бројни предмети (накит) нађени на овим просторима непобитно потврђују присуство Илира на овим просторима. Ово насеље ће током времена понети неколико других знамења, као што су:

  • запис из I српског устанка на цркви
  • једна од најстаријих школских зграда у Србији која је основана 1854.год.

Цркве

Деспотовац: црква Светог Деспота Стевена Лазаревића, почела градња 1998. године. Пројектант Драган Михајловић из Јагодине.
Витанце: Црква Светих апостола Петра и Павла подигнута 1934-1940.год. иконостас насликао монах Наум Андрић 1971.год.
Медвеђа: Црква је подигнута 1869-1872.год., црква је посвећена вазнесењу господњем. Осветио је 1893.год. митрополит Михаило.
Милива: Црква је подигнута 1924.год. и посвећена је рођењу пресвете Богородице. Осветио је епископ Митрофан.
Стрмостен: Црква Светих апостола Петра и Павла, саграђена 1924.год, а обновљена 1978.год.
Ресавица: Црква Светог великомученика Пантелејмона. Подигнута је 1998.год
В. Поповић: Црква Светих апостола Петра и Павла, подигнута је 1932.год. и делимично је осликана. Осветио је епископ др Венијанин.
Двориште: Црква преноса моштију св. оца Николаја, подигнута 1930.год. на темељима старе цркве.
Стењевац: Црква Светих врача Козма и Дамјана задужбина Богомира Панића подигнута 1937-1940. година.

Равна река-Католичка црква.
Налази се у центру села и једина је католичка црква на овим просторима. Почела је градња 1932год. а завршена је 1934. Припада Шумадијско-поморавском рејону и сваке друге недеље долази свештеник из Крагујевца да одржи мису.


Извор термоминералне воде

Као значајан природни туристички мотив у самом граду је извор термоминералне воде који је условио постанак Деспотовачке бање. Деспотовачка бања је лечилиште вековне традиције, чија је околина била насељена још у праисторијско доба, о чему сведоче разни праисторијски налази, као и за време Римљана када су овде постојала насеља, на шта указују остаци римског пута и утврђења.

Први значајнији подаци о Деспотовачкој бањи објављени су између два светска рата. Према објављеним подацима 1922. године "код извора је направљена једна зграда од слабог материјала са базеном за купање". У то време, ту је долазио народ ради лечења само из околине, а тек касније и туристи из других крајева. По подацима из 1937. године, број посетилаца износио је 542, а 1938. било је 587 посетилаца. Коначно, 1967. године, озидана је зграда на самом термалном извору, тако да се до врела силазило низ неколико степеника.

У бањском кругу стављена је ознака за бању. У ову бању долазили су мештани околних села и тек понеки туриста. Поред бање радила је и гостионица. Године 1975. "Геоинститут" је урадио комплетну хемијску анализу воде. По тој анализи реч је о хидрокарбонатно-калцијско-магнезијској води, мале минерализације (суви остатак 310 мг/л) и температуре од 26Ц. једино је повећана концентрација гвожђа (укупно 1.4 мг/л).

Године 1991. "Геоинститут" је урадио нови пројекат. У њему се помињу температура и подаци о хемизму из 1975., издашност од око 2 л/с. Године 1997. "Геоинститут" је, по завршетку истражног бушења, узео укупно 7 узорака подземне воде, и то из главне каптаже, истражних бушотина Б1,Б4,Б5, Б6 и копаних бунара са Нортон пумпама Н1 и Н2. Резултати су приказани у табели.

Резултати физичкохемијске анализе воде

Одређивани параметарДеспотовачка бања
Б1Б4Б5Б6Х1Х3К
Нитрати, N  mg/l0.631.451.191.830.370.080.09
Хлориди, Cl mg/l10.0010.406.605.204.806.804.80
Сулфати, SO4, mg/l17.6224.0232.9822.0625.3020.1818,26
Алкалитет, HCO3, mg/l 329.40295.24418.46295.85332.45335.50341.60
Укупна тврдоћа dH14.4414.502.1211.2514.9214.9514.92
Суви остатак, mg/l236.00287268.00226.00290.00295.00285.00
Калцијум, Ca, mg/l69.5372.9410.0264.9371.7469.3367.33
Магнезијум, Mg, mg/l24.3218.723.169.4821.2822.8623.95
Гвожђе, Fe, mg/l2.000.260.070.570.091.550.10
Манган, Mn, mg/l< 1.000.15< 0.10< 0.10< 0.10< 0.10< 0.10
Натријум, Na, mg/l17.2816.60144.0029.6814.8416.1216.80
Калијум, K, mg/l1.442.724.281.961.203.321.44

Извор: Геоинститут

Б1, Б4 ,Б5 ,Б6 - истражна бушотина
Х1, Х3 - копани бунар са Нортон помпом
К - каптажа термалног извора

Бања се налази у западној суподини планине Бељанице, између узвишења Пасторка и Маћехе, на левој страни дислокационе линије и раселине. Са постојећим разломима поклапају се зоне неотектонске активности. Ово је регион осмог сеизмичког интезитета. Познати су земљотреси из 1893. и 1904. године који су проузроковали материјалне штете и утицали на режим минералних вода. При првом потресу, између манастирског и деспотовачког атара се појавио млак извор кога раније није било. Године 1904. у Деспотовцу у току једног дана догодила су се три земљотреса. Неотектонски покрети се изражавају у лаганом тоњењу терена.

Према геодетским мерењима савремена спуштања у сливном подручју доњег тока Ресаве износи између 2 и 4 мм годишње." Област Ресаве је позната по релативном богатству у минералним и термалним водама. У термалној зони Ресаве, сем Деспотовачке бање, до 1977. године регистровани су и минерални извори у селима Милива (издашност 0.01 л/с, минерализација 0.671 г/л, температура 13C), и Медвеђа (издашност 0.01 л/с, минерализација 0.531 г/л, температура 12C).

Према истраживању Ст. М. Мијатовића (1930.) у области Ресаве има доста лековитих минералних вода, али нису све испитане. Испитана је минерална вода у атару Зидиља. Она се својим састојцима истиче изнад свих наших бања за анемичне и бленориочне болести. Неиспитаних минералних вода има још у Стрмостену, Јеловцу, Пањевцу, Ломници, Липовици, Зидиљу, Буковцу и другде. Извориште Деспотовачке бање потиче из разбијене издани формиране у јурским кречњацима.

Термална вода долази из дубине преко 1000м. При кретању користи ресавски расед да би се појавила на површини терена. При томе, гравитациона вода која понире кроз пукотине у кречњацима Бељанице креће се према реци Ресави, односно према главном бањском врелу, где се на извесној дубини хладна вода меша са термоминералном. По овом механизму настајања главног извора Деспотовачке бање, она одговара термоминералним изворима Сокобање. Главни извор Деспотовачке бање је у прошлости био топлији и издашнији. Температура бањске воде је опала за 4C (1928. године 30C, а 1997. године 26C), а водоиздашност се поприлично смањила. Већ 1975. године износила је само 2 Л/с.

Опадање издашности условљено је спуштањем термалног терена, те и разбијањем издани. Хемијски састав термоминералне воде Деспотовачке бање карактеришу и бројни микроелементи. Деспотовачка бања је прво била уврштена у сумпоровите, а затим у групу лековитих вода земно-алкалних хипотерми. Вода Деспотовачке бање се истиче ниском минерализацијом (226 и 295 мг/л).

Вода је хидрокарбонатно-калцијско-магнезијског типа. Садржи све испитиване микроелементе, али у ниским садржајима или у траговима. Наглашена аномалија на локалитету Б5, где је изразито хидрокарбонатно-натријски тип воде, индицира постојање бар две паралелне раседне структуре, које су међусобно изоловане компактним кречњаком. Повећан садржај гвожђа у води из објеката Б1 и Н3 највероватније је вештачког порекла, од цевног материјала. Лековита вредност се заснива на магнезијуму, калијуму, натријуму, гвожђу, калцијуму, литијуму, рубидијуму, баријуму, јоду, фосфору и флуору. Вредност pH је 7.0, те минерална вода ова бање има неутралну реакцију. У склопу Деспотовачке бање налази се хотел "Ресава".

Важна предност хотела је могућност бесплатног коришћења, термалне воде Деспотовачке бање, која је у скопу хотела. Поред тога, хотелски гости лековиту воду могу да користе у собама.


Врсте туризма које је могуће развити

Ловни туризам

Богатство предела и нетакнута природа чине Ресавски регион једним од најлепших у Србији. За прелепе пејзаже везане су богата флора и фауна а самим тим је и лов јако развијен и популаран. Приликом процењивања погодности неког станишта за успешан одгој дивљачи, потребно је првенствено узети у обзир услове које оно пружа дивљачи у најнеповољнијим условима, а то је у нашем поднебљу зима.Услед деловања више фактора, а првенствено дубине и дужине трајања снежног покривача, као и ниских температура настају губици дивљаци.

С’ обзиром на дугогодишње анализе можемо слободно рећи да ресавски реон захваљујући погодним климатским условима и постојећем удружењу ловаца нема тих проблема. Лов на овим просторима има дугу и богату традицију.Константин филозоф је још у средњем веку забележио да је Деспот Стефан Лазаревић са дресираним птицама и крагујима ловио на овим просторима. Шумовити терени прошарани пашњацима и са пуно извора бистре воде пружају одличне услове за све врсте дивљачи.Наравно као и у свему другом и овде је најбитнија умереност , редовна евиденција бројности као и многе друге мере у циљу заштите једног таквог природног богатства. Још 1887 када је основан први званични ловачки клуб у Србији са седиштем у Крагујевцу донета је одлука да се на територији ресавског округа уведу нове мере заштите поводом неконтролисаног одстрела дивљачи. Данас општина Деспотовац има своје ловачко удружење под називом ГОРЊА РЕСАВА.

Ловачки реон удружења Горња Ресава данас поседује територију од неколико стотина хектара која је подељена по такозваним кантонима или секцијама што је диктирано околним селима. Секције су подељене по селима ,али су урачунате и под секције чији збир данас броји око 40. У основама програма развоја ловства у Србији до 2006.год. предвиђено је и оснивање савета ловних области и то девет општина у ужој Србији у чији састав улази и Горња Ресава. Мора се навести да поред идеалних ловних услова овај крај поседује и неколико познатих историјских знаменитости као и више десетина туристичких излетиста. Из године у годину расте интересовање ловаца из других ловних области за ресавски регион па чак и ловаца из иностранства поводом чега се планира нови подухват на развоју ловног туризма.

Риболовни туризам

Крећући се од извора ка ушћу реке Ресаве примећује се да ширина, чистоћа као и хемијски састав реке се више пута мењају.

У горњем току реке у подножју планине Бељанице вода је јако хладна и брза. Бактериолошка и хемијска анализа ресавске воде из тог дела потврђује исправност те се користи и за пиће. Овакви услови су идеална средина за живот речне пастрмке (иначе једне од најпопуларнијих речних риба за риболов овога краја). Осим пастрмке река је богата и црном мреном (у народу популарном као кркуша) као и беовицом. Ток реке наставља кроз село Стрмостен где се шири и успорава. Састав дна је песковит па је и вода мутнија. Од риба поред пастрмке, мрене и беовице има и клена. Река наставља ток кроз Стењевац, Двориште, Деспотовац, Миливу, Плажане, Медвеђу, итд. па до Свилајнца где се улива у Велику Мораву. Од Деспотовца до Свилајнца услови за пастрмку нису више тако повољни али се зато јавља мноштво других врста од којих су најзаступљеније клен, бела мрена, црна мрена (кркуша), скобаљ, беовица, муљаш (говедарац) пругаста беовица.

Од Деспотовца до Свилајнца дно реке је муљевито, што нарочито одговара мрени које ту има у изобиљу. Чистоћа и хемијски састав се у овом делу знатно разликују од горњег тока. Ширина је већа а вода има много више притока и није добра за пиће. У доњем току реке вода успорава што је услов за живот већих примерака мрене и клена као и скобаља. Што се тиче општих услова за риболов може се слободно рећи да су они идеални када је у питању једна река ове величине.

Терени за риболов су у подножју Бељанице па до села Стењевац лако проходни без обзира што су густе шуме уз саму обалу реке, док у доњем току има мање шума, јер се ради о аграрним подручјима. Клима у доњем делу престаје да буде планинска и карактеристична је променљивост услова у односу на временске прилике и доба године.

Преко лета су терени у том подручју јако сунчани, а зими су изложени ветровима и снежним наносима. Варијација температуре воде ка извору реке је стабилнија што је условљено планинском климом. Интересантно је то што у селу Луковица код Свилајнца постоји брана направљена у циљу спречавања проласка крупнијих врста рибе како би се заштитила млађ ситнијих ресавских риба.

Сеоски туризам

Досадашњи развој сеоског туризма сврставају Србију у подручје са значајним ресурсима али без довољно традиције у развоју туризма. Почеци развоја сеоског туризма везани су за интензивну урбанизацију и спонтани покрет туриста из урбане еколошки нарушене ка еколошки очуваној сеоској околини. Уз задржавање пољопривреде као основне привредне делатности, села у горњем току реке Ресаве у близини водопада и Ресавске пећине, с обзиром на културно историјско наслеђе, географски положај и природне ресурсе имају могућности да изграде богату туристичку понуду. Засад, сеоским туризмом се баве поједина домаћинства док организовани сеоски туризам још није заживео.Потребно се прилагодити смештајне капацитете за пријем туриста, прилагодити пољопривредну производњу захтевима туриста и едуковати становништво за ову врсту туризма. Ову врсту туризма је могуће развити у МЗ Стрмостен, Јеловац и Липовица. Поред мештана ових села у развој сеоског туризма потребно је укључити и власнике викенд кућа на овим просторима.

Потребно је развити свест локалног становништва о потреби постојања и развоја сеоског туризма на подручју наше општине. Доласком нових туриста на подручје наше општине који би се сместили у сеоским домаћинствима повећала би се и производња и потрошња пољопривредних и других производа. Повећала би се и потреба за коришћењем и других услуга: превоз, трговина, занатство. Дошли би до изражаја и занатлије које производе предмете и ствари које су се користиле у прошлости на овом подручју. Створили би се и услови за развој етно-туризма. Значи, потребно је најпре едуковати локално становништво да се бави сеоским туризмом.

Спортско-рекреативни туризам

У плану је изградња малих хидроелектрана па самим тим би се те мирне воде могле искористити за организовање кајака на мирним водама. Маркиране зоне за могуће хидроелектране а самим тим и за организовање кајака су на реци Ресави, Клочаници, Ресавици и Некудову. Означавањем рекреативних зона на отвореном, које су организоване уз поштовање мера заштите осетљивих ресурса-бициклистичке стазе, шеталишта, планинарске стазе које би биле намењене спортистима за припреме. С обзиром да се испод Ковиловаце налазе спортски терени потребно је нпр средити стазу која води обалом реке Ресаве, преуредити и обележити и искористити за рекреацију као трим стазу. Она управо спаја мост код Ковиловаче са мостом код хотела Ресава.

Спортски туризам се развија углавном у условима постојања: већих урбаних насеља, домаћих клубова и спортских друштава, одговарајућих спортских објеката, одговарајућих смештајних и других услужних објеката. Потребно је радити на изградњи или реконструкцији постојећих спотртских објеката (сала у оквиру средње техничке школе би се могла искористити као хала за мале спортове јер би за ове спортове било нерационално користити велику халу која је у склопу основне школе). Могуће је искористити и простор поред Ресавске пећине за изградњу терена за мале спортове, дечја игралишта и слично.

Еко туризам

Ради се о алтернативном класичном масовном туризму. Све више туриста се усмерава ка атрактивним и очуваним пределима, опада интересовање за традиционалне градске и приморске центре. Екотуристичке дестинације као специфични туристички аранжмани представљају изазов непосредног уживања у природи. Екотуризам подразумева пешачење, јахање, прикупљање различитог лековитог биља у пратњи водича и др. За организоване шетње потребно је нпр. уредити стазе на обалама горе поменутих река, затим стазе на поменутим природним просторима нпр. до водопада Велики бук и Прскало. За овај облик туризма посебно су значајни простори са очуваном флором и фауном тј заштићени предели којих је на Бељаници у великом броју. На овим просторима могло би се организовати разгледање и снимање природних вредности. Промовише идеју „помирења“ људи и природе и акценат се ставља на однос екологија-друштво-економија а посебно на активну улогу локалног становништва у заштити и очувању човекове околине.

Излетнички и викенд туризам

Овај вид туризма карактерише покретљивост туриста углавном са једним циљем -путовања, а то је краћи боравак на одређеном подручју. Имајући у виду бројност мотива, као и блиско суседство урбаних насеља Поморавља, Шумадије, па и подручја Београда од овог вида туризма може се очекивати веома изражена понуда и запажени ефекти.

Културни туризам

Богато културно-историјско наслеђе нуди изузетне могућности за развој ове врсте туризма. Потребно је објединити туристичку понуду у овој области.

Зимски туризам

Постоји Акциони план три општине: општина Деспотовац, Петровац на Млави и Жагубица којим је предвиђена изградња ски стаза и жичара на Бељаници и Кучајским планинама. Планирана површина скијалишта (ски стаза) на Бељаници је 220ha.

Планирано је успоставити везу између:

  • Крепољинско-крупајске котлине са скијалиштем Бељаница
  • Жагубице са скијалиштем Бељаница

Реализација овог пројекта омогућила би развој разних видова зимског туризма на Бељаници, самим тим привукла и бројне туристе у зимском периоду, јер је за сада овај период “мртва сезона”.

Пословни туризам

Наша општина може бити гост и организовати семинаре из разних области, организовати пословне састанке, предавања као што у нашој земљи раде остали познати туристички центри. Можемо организовати научне скупове, изложбе, књижевне вечери, позоришне представе и сл.

 

 

 

ТРЕНУТНО НА САЈТУ

 Група Гост
  Гост 0
  Тренутно  0
  Члан  4,361
  Укупно  5,520,699
..................
home contact search contact search Evden eve nakliyat Evden eve nakliyat